Ovde ću predstaviti projekat koji sam razvijao proteklu deceniju, koji je inspirisan i zasnovan na delu i radu našeg poznatog naučnika i inovatora Nikole Tesle a koji se odnosi na oblast vazdušnog saobraćaja.
Naime u pitanju je letilica koja bi za svoju sredinu kretanja koristila kako niže tako i više slojeve zemljine atmosfere.
Letilica je oblika diska i za svoj pogon koristi visokonaponsko rezonanto kolo koje se dovodi u rezonanciju sa zemljinim poljem čija učestalost spada u red veoma niskih frekfencija i reda veličina je oko 8Hz.
Popularistički naziv za letilice ovakvog oblika je „Leteći tanjir“ i dosad je bilo dosta datih ideja i razvojnih planova u ovoj oblasti ali zbog svoje nepraktičnosti i nekomercijalnosti nisu našle put u svakodnevnoj komercijalnoj upotrebi. Takve letilice uglavnom su za svoju pogonsku osnovu imale razne vrste potisnika bilo turbinsko mlaznih, pogonjenih klipnim motorima sa unutrašnjim sagorevanjem ili turbinskim motorima ili su čak bile pogonjene i raketnim motorima. Zajednički nedostatak ovih modela bio je enormna količina uložene energije da bi se ostvarilo tek uspešno poletanje letilice, dakle slaba autonomija i slaba isplatljivost realizovanja takvog projekta.
Bilo je projekata koji su koristili i elektrostatički elektricitet ili projekata koji su koristili visoki napon koji je omogućavao mlazno kretanje elektrona sa jedne elektrode na drugu pa je time davao potisne mlazove potrebne da letilica levitira ali i oni su imali nedostatak da je bilo potrebno enormno napajanje koje su ovi modeli letilica ili levitatora dobijali praktično kroz napojni kabel. Dakle nisu imali svoju autonomiju, nikakav dodatni teret nije dolazio u pitanju a na kraju krajeva ostalo je pitanje upravljanja takvim letilicama: pored vertikalnog leta treba rešiti i pitanje horizontalnog leta i mehanizam upravljanja promene smera.
Moj projekat letelice se razlikuje od dosadašnjih projekata letelica takvog tipa jer koristi pulsirajuće elektro magnetno polje koje je u rezonanciji sa zemljinim pulsirajućim elektromagnetnim poljem. Upravo je bitno dovesti u rezonaciju polje letelice sa poljem Zemlje jer u tom slučaju u mojim kalemovima električnog oscilatora koji stvara elektro-„statično“ polje dolazi do efekta rezonancije koji umnogome doprinosi tome da se smanjuje energija koja je potrebna da odbojno polje letilice se suprotstavi pulsirajućem polju zemlje.
Poznato je da je Zemljina kugla zajedno sa svojim vrelim jezgrom tečnog metala koji je stalno u kretanju i koji je neprekidni dinamo koji Zemlji daje njene vlastite električne tokove a samim tim i magnetne tokove struja kao i da se tu stvaraju električna polja između same Zemljine kore i viših slojeva atmosfere tako da smo mi konstantno izloženi toj razlici potencijala koja nas okružuje a da toga nismo ni svesni tek možda kada dođe do naglog pražnjenja između tih razlika potencija u vidu munja i gromova. Zemlja je zavisno kako se gleda jedan veliki kombinovani fizički model koji ima svoje električne osobine: svoje elektro magnetno polje, svoju rezonanciju , otpornost, konduktivnost, provodljivost, svoje tokove struje...
Takođe je i veliki svetski naučnik Nikola Tesla otkrio da elektro magnetna polja koja vladaju na Zemlji nisu konstantna već da su pulsirajuće prirode i svojim je instrumentima približno i izmerio periodu pulsiranja Zemljinog polja koja je reda veličina desetak Hz i spada u veoma nisku učestalost.
Veoma bitna stvar vezana za moj projekat je upravo ta rezonantnost od nekoliko Hz izmedju moje letilice i Zemljnog polja.
Danas je gotovo nemoguće zamisliti rad mnogih aparata bez pojave rezonantnosti. Kao primer tome su sva današnja sredstva komunikacije (radio aparati, televizijski aparati, mobilni telefoni) i svi drugi aparati koji sa jedne strane imaju nekakav predajnik a sa druge strane prijemnik koji je u rezonaciji s predajnikom. Zahvaljujući tome predajnici sa veoma malo snage mogu da isporuče prijemniku potreban signal za koji bi inače morali trošiti veoma velike količine energije da to ostvare.
U tom smislu Zemlja je predajnik a moj rezonator prijemnik, a kada rezonator počne da samoosciluje u pravcu izvora emisije onda i on postaje predajnik i tako imamo dva predajnika snage koji stvaraju između sebe naboj polja odnosno polje je između njih sabijenije i gušće u odnosu na okolni prostor i samim tim teži da se dovede u ravnotežu sa okolnim prostorom a letelica koja je u stvari taj rezonator je prepreka na putu tom polju do ravnoteže i ono je gura ispred sebe tj. stvara potisak potreban letilici za let - isto kao i kad mlaz sagorelih gasova iz rakete gura raketu u suprotnom smeru od njegovog kretanja.
Taj efekat se može opisati slikovito ako se zamisli letilica koja se nalazi na jednoj tački Zemljine kugle, u jednom trenu oscilatorno kolo letilice šalje jedan elektromagnetni talas koji putuje Zemjinom kuglom, susreće se na drugoj tački Zemljine kugle koja je nasuprot postavljenju letilice i vraća se nazad prema početnom položaju. Kada se talas ponovo nadje u početnoj tački tada oscilatorno kolo letilice stvara još jedan el.magnetni talas tako da sada taj talas udvostručen ponavlja sve to isto. Tako se dobija, da u toj tački susreta el.mag. talasa i oscilacija koji proizvodi moj oscilator, stvara se naboj polja koji dejstvujući na polje letilice stvara efekat odbijanja polja kakav je karakterističan za dva isto naelektrisana provodnika ili dva isto polarisana pola magneta.
Prednost ovakve izvedbe u odnosu na ranije slične projekte je što se ovde umnogome smanjuje energija koja je potrebna za realizovanje uspešnog leta. Otprilike to bi se moglo porediti sa brodom koji bi plovio na vrhovima morskih talasa, naime kod njega ne bi bilo potrebe da se brodska elisa vrti čitavo vreme, dovoljno bi bilo kad bi se elisa vrtela samo u trenutku kada dotakne talase.
Tako realizovana letilica može sa mnogo manje energije da levitira, praktično deo energije za levitiranje koristi od same Zemlje što ujedno dovodi i do smanjenja ukupne težine letilice a takodje i pogonska osnova koju u suštini čini rezonantni viskonaponski niskofrekfentni oscilator koji je implementiran u samu konstrukciju letilice doveden je na nivo praktične težine koja je veoma bitna za sve leteće objekte.
Naime u pitanju je letilica koja bi za svoju sredinu kretanja koristila kako niže tako i više slojeve zemljine atmosfere.
Letilica je oblika diska i za svoj pogon koristi visokonaponsko rezonanto kolo koje se dovodi u rezonanciju sa zemljinim poljem čija učestalost spada u red veoma niskih frekfencija i reda veličina je oko 8Hz.
Popularistički naziv za letilice ovakvog oblika je „Leteći tanjir“ i dosad je bilo dosta datih ideja i razvojnih planova u ovoj oblasti ali zbog svoje nepraktičnosti i nekomercijalnosti nisu našle put u svakodnevnoj komercijalnoj upotrebi. Takve letilice uglavnom su za svoju pogonsku osnovu imale razne vrste potisnika bilo turbinsko mlaznih, pogonjenih klipnim motorima sa unutrašnjim sagorevanjem ili turbinskim motorima ili su čak bile pogonjene i raketnim motorima. Zajednički nedostatak ovih modela bio je enormna količina uložene energije da bi se ostvarilo tek uspešno poletanje letilice, dakle slaba autonomija i slaba isplatljivost realizovanja takvog projekta.
Bilo je projekata koji su koristili i elektrostatički elektricitet ili projekata koji su koristili visoki napon koji je omogućavao mlazno kretanje elektrona sa jedne elektrode na drugu pa je time davao potisne mlazove potrebne da letilica levitira ali i oni su imali nedostatak da je bilo potrebno enormno napajanje koje su ovi modeli letilica ili levitatora dobijali praktično kroz napojni kabel. Dakle nisu imali svoju autonomiju, nikakav dodatni teret nije dolazio u pitanju a na kraju krajeva ostalo je pitanje upravljanja takvim letilicama: pored vertikalnog leta treba rešiti i pitanje horizontalnog leta i mehanizam upravljanja promene smera.
Moj projekat letelice se razlikuje od dosadašnjih projekata letelica takvog tipa jer koristi pulsirajuće elektro magnetno polje koje je u rezonanciji sa zemljinim pulsirajućim elektromagnetnim poljem. Upravo je bitno dovesti u rezonaciju polje letelice sa poljem Zemlje jer u tom slučaju u mojim kalemovima električnog oscilatora koji stvara elektro-„statično“ polje dolazi do efekta rezonancije koji umnogome doprinosi tome da se smanjuje energija koja je potrebna da odbojno polje letilice se suprotstavi pulsirajućem polju zemlje.
Poznato je da je Zemljina kugla zajedno sa svojim vrelim jezgrom tečnog metala koji je stalno u kretanju i koji je neprekidni dinamo koji Zemlji daje njene vlastite električne tokove a samim tim i magnetne tokove struja kao i da se tu stvaraju električna polja između same Zemljine kore i viših slojeva atmosfere tako da smo mi konstantno izloženi toj razlici potencijala koja nas okružuje a da toga nismo ni svesni tek možda kada dođe do naglog pražnjenja između tih razlika potencija u vidu munja i gromova. Zemlja je zavisno kako se gleda jedan veliki kombinovani fizički model koji ima svoje električne osobine: svoje elektro magnetno polje, svoju rezonanciju , otpornost, konduktivnost, provodljivost, svoje tokove struje...
Takođe je i veliki svetski naučnik Nikola Tesla otkrio da elektro magnetna polja koja vladaju na Zemlji nisu konstantna već da su pulsirajuće prirode i svojim je instrumentima približno i izmerio periodu pulsiranja Zemljinog polja koja je reda veličina desetak Hz i spada u veoma nisku učestalost.
Veoma bitna stvar vezana za moj projekat je upravo ta rezonantnost od nekoliko Hz izmedju moje letilice i Zemljnog polja.
Danas je gotovo nemoguće zamisliti rad mnogih aparata bez pojave rezonantnosti. Kao primer tome su sva današnja sredstva komunikacije (radio aparati, televizijski aparati, mobilni telefoni) i svi drugi aparati koji sa jedne strane imaju nekakav predajnik a sa druge strane prijemnik koji je u rezonaciji s predajnikom. Zahvaljujući tome predajnici sa veoma malo snage mogu da isporuče prijemniku potreban signal za koji bi inače morali trošiti veoma velike količine energije da to ostvare.
U tom smislu Zemlja je predajnik a moj rezonator prijemnik, a kada rezonator počne da samoosciluje u pravcu izvora emisije onda i on postaje predajnik i tako imamo dva predajnika snage koji stvaraju između sebe naboj polja odnosno polje je između njih sabijenije i gušće u odnosu na okolni prostor i samim tim teži da se dovede u ravnotežu sa okolnim prostorom a letelica koja je u stvari taj rezonator je prepreka na putu tom polju do ravnoteže i ono je gura ispred sebe tj. stvara potisak potreban letilici za let - isto kao i kad mlaz sagorelih gasova iz rakete gura raketu u suprotnom smeru od njegovog kretanja.
Taj efekat se može opisati slikovito ako se zamisli letilica koja se nalazi na jednoj tački Zemljine kugle, u jednom trenu oscilatorno kolo letilice šalje jedan elektromagnetni talas koji putuje Zemjinom kuglom, susreće se na drugoj tački Zemljine kugle koja je nasuprot postavljenju letilice i vraća se nazad prema početnom položaju. Kada se talas ponovo nadje u početnoj tački tada oscilatorno kolo letilice stvara još jedan el.magnetni talas tako da sada taj talas udvostručen ponavlja sve to isto. Tako se dobija, da u toj tački susreta el.mag. talasa i oscilacija koji proizvodi moj oscilator, stvara se naboj polja koji dejstvujući na polje letilice stvara efekat odbijanja polja kakav je karakterističan za dva isto naelektrisana provodnika ili dva isto polarisana pola magneta.
Prednost ovakve izvedbe u odnosu na ranije slične projekte je što se ovde umnogome smanjuje energija koja je potrebna za realizovanje uspešnog leta. Otprilike to bi se moglo porediti sa brodom koji bi plovio na vrhovima morskih talasa, naime kod njega ne bi bilo potrebe da se brodska elisa vrti čitavo vreme, dovoljno bi bilo kad bi se elisa vrtela samo u trenutku kada dotakne talase.
Tako realizovana letilica može sa mnogo manje energije da levitira, praktično deo energije za levitiranje koristi od same Zemlje što ujedno dovodi i do smanjenja ukupne težine letilice a takodje i pogonska osnova koju u suštini čini rezonantni viskonaponski niskofrekfentni oscilator koji je implementiran u samu konstrukciju letilice doveden je na nivo praktične težine koja je veoma bitna za sve leteće objekte.
Nikola Tesla
(portret Nikole Tesle u Parizu)
(portret Nikole Tesle u Parizu)
